Upala ja u bunar
Beše to najdužih 72 časa u mom životu. Posmatrala sam doktorku bojažljivo dok sam drhturavim rukama manično ispisivala na zgužvanom parčetu papira: „KOLIKO DUGO?“ – Pogledala me je u neverici da jednoj osobi tako bezazlena dijagnoza može da znači tako puno. „Dušo“, počela je sažaljivo „ukoliko samo prozboriš“ – uhvatila je moje obrve u paničnom grču – „SAMO pomisliš da progovoriš u naredna tri dana, možeš zauvek izgubiti glas i zvučati kao ona voditeljka Ruška do kraja života. U pitanju je gnojno zapaljenje glasnih žica, međutim...“ U tom trenutku me je već bila izgubila. Razmišljala sam o načinima kako ću to da preživim. Nije to toliko strašno. Imam mejl – Gmail – Yahoo – Skype (chat), možda čak i reinstaliram MSN, onda tu su i elektronske porukice, SMS porukice, telegrami, Morzeova azbuka, dimni signali, pećinski crteži... Prvi dan sam nekako pregurala. Sledeća dva sam bila „ona devojka sa magičnom tablicom“ od koje su svi strepeli. Znate li šta je najteže napisati na njoj? „ZAISTA MORAM U WC“. To me je navelo da razmišljam, i da uvedem temu ovog teksta: koliko su zaista reči bitne?
Evo, baš sam sad odgledala film u kojem je glavna junakinja dizajnerka ukrštenica, osoba koja pati od nekog oblika opsesivno kompulsivnog ponašanja poznatog samo meni, ili kako je drugi ljudi nehumano etiketiraju – ona je brbljivica, sveznalica, knjiški moljac, hodajuća enciklopedija... Naravno, film je sam po sebi glup kao i 90% onih koje skidam sa torrenta (hoću reći, legalno rentiram kao i svi vi tamo što ovo čitate hihihohohhuhu uhh...), ali ohrabrujući je jedan dijalog na kraju, gotovo uveravajuće deluje na mene i moju tamnu stranu ličnosti, onaj kada preplanuli plavušan hvata Sandru Bullock (koja me igra u ovom filmu) i kaže: „Ne menjaj se Sandra, ni zbog koga“. I neću, ti nedovoljno plaćeni glumcu B-kategorije.
Samo eto, žao mi je što nemam glas za nekog spikera ili voditelja. Ne želim da budem još jedna Lea Kiš ili još gore Sanja Marinković i da svojim vokalnim mogućnostima rasteram i ono malo polupismenih ljudi koji žele da me gledaju, pa sam zato odustala od te karijere. A znate kakva je gre'ota, imati žvaku, a ne i ton? Nedavno sam se pokazala u najboljem svetlu kada sam napala mikrofon, tačnije otela sam ga jednom dečku na sceni (nisam ja, kriva je tekila) i odrepovala dobar deo jedne hip-hop pesme na nekoj karaoke žurci. Baš sam bila srećna što sam napunila lokal, ali ne da bi ljudi pevali i divili se mom talentu, već više kao budući klip na Youtube-u, sa velikim pečatom „FAIL!“ na njemu. Imala sam priliku da se pojavim u javnosti, što na radiju i na televiziji i to je samo potvrdilo moj najgori strah: zvučim još groznije na snimku nego uživo. I tako sam se oprostila sa svim novinarskim okršajima i televijskim egzebicijama. Ja sam onaj tihi hejter iz pozadine što kucka nekom tekst, nekome sa mednim glasom ko će ga pročitati i pokupiti lovorike, grom ga ubio.
Baš me zanima da li je Martin Luter King sam pisao svoje govore? A pogotovo onaj „Ja imam san“... Svi smo ga imali. Svi ga i imamo. Moj je da postanem predsednica Urugvaja. Ili neke druge države. Ili samo predsednica, kad smo već kod toga. Prosto da bih mogla da stojim za onim drvenim pultom ma koliko piskavo-nazalan ton imam i tada bi cela nacija morala da me sluša! Ima da me sluša, bre! Mislim da je Hitler imao sličnu ideju, što je dobar indikator da treba da prestanem. Snovi uvek ostaju. Kao i blamirajući karaoke snimci koji kruže internetom. Ah.
Vreme u Novom Sadu zaista divno večeras, sve meteoropate, hronični duševni bolesnici i nadrilekari će imati posla, pun je mesec, čaša prazna, nad gradom se svila spara, ali dani su Brazila i možda na'vatam nekog da plešemo sambu po centru.
