Gust saobracaj, retke emocije
Saobraćaj je zaista zbunjujuć u Novom Sadu. Široke, prostrane bele bulevare presecaju glomazne saobraćajne trake koje se ukrštaju uz pevanje automata: „Slobodan prelaz preko bu-le-va-ra“, dok jasno upaljeno crveno svetlo za pešake upozorava na drugoj polovini. Da se čovek zapita: „Koja je svrha da sada prelazim put kada ću se jasno zaglaviti na sredini dok kola prolaze i dokoni pogledi vozača koji iovako nikuda ne žure se lepe po meni i inspekcionišu svaki kut?“
E, tako ti je nekako u životu uopšte. Osetim da mogu i vidim jasno zeleno, ali negde na polovini se upali taj zli crveni čikica koji kao da mi kaže: „Aha, stoj tu sad!“ I pitanje je, da li imam dovoljno hrabrosti da pređem bulevar do kraja ako želim da stignem tamo gde su svi ostali pošli? Da li to želim dovoljno jako? I da li je ono što me kraju čeka uopšte vredno rizika da me Olja Balašević (jedina žena u NS koju videh takvu) pokosi svojim džipom?
Nema
Lakih rešenja.
Samo serija pokušaja i grešaka, bar u mom slučaju.
Dan prvi.
Uh.
